Prvi put sam bila u Veneciji na koncertu Pink Foyda. Čini mi se 1989. S mojom tadašnjom ljubavi, obostrana ljubav na prvi pogled :).  I tad sam pila vino, ali za naš prvi izlazak gdje je kasnio 20 minuta (a i kasnio u svim idućim dogovorima) odveo me na cugu i ja naručim sok od višnje :))))). Poslije je mislio kak’ ja volim taj sok od višnje – fujjjjjjjj :))))))). Jedan od njegovih milijun kašnjenja: čekam ga pred kinom, film već davno počeo, ovog nema – znam da će doći. Uvijek dolazi užurbano i nosi mi lančić s privjeskom na kojem je ugravirano: Jesi još ljuta? :))))))) Imam to još uvijek, sad već posivjela pločica… al’ mi smiješno… kad nabasam na nju. Ma mogla bi o tim kašnjenjima i njegovom cirkusu koji napravi dok ga čekam (a on kasni 🙂 ) napisati milijun pričica… Ja sam društvena osoba, pa dok on dođe ja već s hrpom ljudi u bliskom odnosu, a njega malo mučila i ljubomora :))). No, evo prošlo 25 godina i mi ostali dobri… :))))).

Uglavnom, bili on i ja na Malom Lošinju i od tud krenuli u Veneciju na Pinkiće. Stage bio na vodi… ludilo…

Moj raspon muzike, a bogami i sluh, nije bog zna kaj. Pinkiće obožavam i još dvije/tri grupe. Jedna žena iz neke druge priče jednom mi rekla – nemoj to slušati prečesto, sjebat će te… Nekak’ mi se čini da nisu sam Pinkići krivi :). Nakon koncerta opet se mi vratimo na Lošinj i drugi dan na zadnjoj strani Večernjaka, mali pasus o koncertu i kak’ je čitava uprava Venecije, skup s gradonačelnikom, podnijela ostavku. Jer Venecija ima određen broj turista koje može primiti u jednom danu, a ovo je bio totalni masakr Venecije sumanutih ljubitelja psihodelije…

E, to mi je bila Venecija…

Pa poslije neki smiješni izleti…

Pa s mojim Jankovićem na maraton…

Pa gubljenje s Kikijevom bivšom i ispadanje s karte i kad nas frajer iz sažaljenja vozi sa svojim brodićem u centar….

Pa bezazleni chat: Ide moj frend kaj radi sa mnom u Veneciju na orijentaciju. – Kaj bi ti išao? – Pa bi. – Pa bum zvala Gobeca ak’ ima mjesta u busu. – Idemo? –  Idemo. Nekak’ za 15 minuta sve riješeno. Pa i htjela sam vidjeti tu gradsku orijentaciju na kraju krajeva 🙂

Nismo više o tom baš pričali. Bus kreće u ponoć u subotu. U jutro smo tam. Nas baš ne zanima prognoza. Nekaj stavljaju po Fb, kiša, poplava, ma ko bi to sve pratio… :))))). Tek izlazak iz busa te nekak spušta na zemlju, jer moraš izaći na kišu i nekak počinje smrditi da bi se trebalo organizirati :)))))))).  Prije broda kupujemo, uz cjenkanje, (ne moje, jer pušim)  čizme, ukrcavamo se naivno na brod i tu počinje nešto što me još uvijek drži :))))))

U palubi gužva, pa ćemo mi gore… malo puše, malo pada kiša… malo je zabavno… malo manje zabavno… nemam pojma koliko treba brodiću da dođe do Venecije, valjda pol sata… uglavnom imam čizme i osjećam se bezbrižno (kak me jebe stalno briga za druge, malo me muči kaj Hrvoje jedini nije kupio čizme :)))))))), a nema vina, s pljugama ne znam da li smijem i tak nemerm brigu utišati na podnošljivi nivo… :)))))). Na kraju kad sam sama zaključila da smijem pušiti, zapalim, otpuhujem dimove dok nije došao neki lik s broda, uzeo mi cigaretu i bacio u more :). I to mi je bilo zabavno.

Uglavnom, brodić u prvom pokušaju prilazi obali, gledam ja tu mrtvu obalu, a tam svi gacaju po vodi do koljenja i mislim si, jebote nebu valjda ovdje stao ko bu tam izašao u tu vodurinu do koljena. Frajer nemre pristati i ja sretna :)))))))))))).  Ide dalje… Na nekim mjestima je manja voda, ali zbog vjetra nemre i tak se mi vozamo, ljuljamo, sat dva u krug, blejiš okolo, malo si zadivljen, malo ti pun k…, malo ti smiješno, malo ti zima…, malo si mislim kaj ak se ovo sranje prevrne, ne znam plivati… pa mi opet svejedno… naživila sam se… :))))) i na kraju krajeva od sudbine se ne može pobjeći :)))))))))). Plovimo mi besmisleno i sve mi bolje… prisjećam se nekih filmova koje nisam prespavala… ostali na otoku, potopili se… slike iz nekih stripova mi naviru… mali brodići u velikim olujama… razmišljam kak bum u ponedjeljak zvala direktora da nemrem doći na posao, jer se od jučer ujutro vozam na nekom brodiću 50m od obale, da su valovi veliki, da ne znam kad ćemo pristati, s hranom smo slabi (jedini komadić sira koji privodimo kraju i dve tri boce vode). Putuju po mojoj glavi gluposti sve veće od veće i meni sve smješnije i smješnije. I dobro mi. Nenormalno. Uglavnom, nakon sat dva pristajemo… nekom dopizdilo vozanje tamo vamo… pristajanje u  vodeni grad…

Ono što me fasciniralo i još uvijek mi je u glavi taj mir ljudi koji hodaju kao da je sve normalno, a sve je nenormalno što bi Kiki rekao: 9 riječi… neopisivo…. sve se odvija: kavica u kafićima, papaju u restoranima, dućani rade, turisti bauljaju, bosi, u čizmama, zamotani u neke najlone, nosaju jedni druge… na licima mirnoća koju dugo nisam osjetila… sve u vodi… ludilo… i osjećaš se mirno, premirno…

Trka otišla u k…k…, startajte kad hoćete… U podne dolaze karabinjeri zatvaraju utrku… kao – trkači prskaju prolaznike. Jebemti,  pa sve je pod vodom… svi smo mokri!!

Uglavnom, lud dan.

Hvala jednom malom, kojem je lutanje u venama kao i meni, kaj je poželio ići tam, i hvala Gobecu koji je nevjerojatno susretljiv. Ovaj dan pamtim… Produžetak Venecije s Pinkićima. Nema šanse da se sjetim koncerta, a da nema nastavak s vodenom Venecijskom orijentacijom…

PS:

Utrka: išle Petra i ja . Ona ž35, ja ž45. Svaka sa svojom kartom. Ajmo jednu tvoju kontrolu, pa jednu moju i tak… zabavno… slikanje… cerekanje… :)))))))))))))